Knji­ge po­bjed­ni­ka ne­dav­no za­vr­še­nog kon­kur­sa Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re i Knji­žev­ne za­dru­ge Srp­skog na­ci­o­nal­nog sa­vje­ta pred­sta­vlje­ne su u krip­ti pod­go­rič­kog Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog vas­kr­se­nja. Na­gra­de su do­dje­lji­va­ne za naj­bo­lji po­et­ski i pro­zni tekst čla­no­va UKCG, kao i za pr­vu knji­gu auto­ra do 30 go­di­na, a o to­me je od­lu­či­vao struč­ni ži­ri u ko­me su ra­di­li mr Mi­lo­rad Du­ru­to­vić – pred­sjed­nik i čla­no­vi Mi­li­ca Kralj i mr Alek­san­dar Ću­ko­vić. Nji­ho­vom jed­no­gla­snom od­lu­kom naj­bo­lji pro­zni tekst - ro­man na­pi­sao je Ra­do­ji­ca Ra­do­vić „Su­ra go­ra”, po­et­ski Mi­le­ta N. Bu­la­to­vić „Tra­že­nje pu­ta”, dok je Ste­fan Be­šo­vić na­gra­đen kao autor do 30 go­di­na, za zbir­ku po­e­zi­je „Kra­sno­jar­ska bre­za”. Auto­ri su svo­ja dje­la pred­sta­vi­li pu­bli­ci či­ta­ju­ći sti­ho­ve, kao i di­je­lo­ve iz pro­ze, a oku­plje­ni su ima­li pri­li­ku da ču­ju i ri­ječ kri­ti­ke.
Be­šo­vi­će­va „Kra­sno­jar­ska bre­za” pred­sta­vlja po­et­sko-pro­znu cje­li­nu, u ko­joj autor po­se­že za ma­ni­rom pse­u­do­i­sto­ri­ča­ra, pri­re­đi­va­ča drev­nog sta­ro­slo­ven­skog ru­ko­pi­sa, ka­že mr Ću­ko­vić. Ka­ko is­ti­če, „ru­ko­pis „Kra­sno­jar­ska bre­za”, iako ostva­re­nje mla­dog auto­ra, ot­kri­va pro­zno-po­et­sku cje­li­nu vi­so­ke zre­lo­sti, što va­ži i za te­mat­sku, i za for­mal­no žan­rov­sku ra­van tek­sta”.
- Knji­ga se mo­že po­sma­tra­ti i kao svo­je­vr­sno umjet­nič­ko svje­do­čan­stvo, no­va te­o­ri­ja „svje­do­ka“ o na­stan­ku svi­je­ta, is­ka­za­na na oso­ben, zreo i upe­ča­tljiv na­čin, či­ji cilj je­ste in­te­lek­tu­al­ni i umjet­nič­ki di­ja­log, pro­vo­ci­ra­nje no­vih pi­ta­nja, ide­ja i tu­ma­če­nja. Sva­ki od­go­vor Ste­fa­na Be­šo­vi­ća kli­ca je bez­broj no­vih pi­ta­nja ko­ja će či­ta­lac po­sta­vlja­ti sa­mo­me se­bi – ka­že Ću­ko­vić.
Po­zi­ti­van sud o Ra­do­vi­će­voj „Su­roj go­ri” da­la je knji­žev­ni­ca i kri­ti­čar­ka Mi­li­ca Kralj. Rad­nja ro­ma­na smje­šte­na je na po­če­tak 20. vi­je­ka, ka­da se Cr­na Go­ra s raz­li­či­tim ra­to­vi­ma raz­li­či­to no­si­la, a kroz vi­zu­ru Cr­no­gor­ca ko­ji ra­tu­je u Bal­kan­skim ra­to­vim, od­la­zi u Ame­ri­ku, ali se za­tim vra­ća da bi po­mo­gao otadž­bi­ni u vo­je­va­nji­ma Pr­vog svjet­skog ra­ta, da bi do­če­kao i po­če­tak Dru­gog svjet­skog ra­ta. No, ukr­ca­va­nje na brod „Brin­di­zi“, ka­ko će se is­po­sta­vi­ti, bi­će ne sa­mo lič­na, već i po­ro­dič­na tra­ge­di­ja. Ka­ko ka­že Kralj, Ra­do­vi­ćev ro­man je „ko­lek­tiv­ni isto­rij­ski por­tret, ko­lek­tiv­ni so­ci­jal­no-dru­štve­ni i dr­ža­vo­tvor­ni uvid u unu­tra­šnja pre­vi­ra­nja i unu­tra­šnja raz­mi­mo­i­la­že­nja i su­ko­blja­va­nja; uvid i po­ja­šnje­nje ne­pre­a­vič­nog od­no­sa ve­li­kih si­la i ne­mi­nov­no zlo ko­je one do­no­se, ali i lju­bav pre­ma vje­ri pra­vo­slav­noj i lju­bav pre­ma maj­či­ci Ru­si­ji”.
- Ro­man „Su­ra go­ra” te­me­lji­ta je pri­ča o sud­bi­ni ovog na­ro­da i i ove ze­mlje, o vre­me­nu tra­gi­zma ko­je se ni­ka­da ne za­vr­ša­va i ni­ka­da ne pre­sta­je. Isto­vre­me­no, ovo je ro­man hro­ni­ka, isto­rij­ski ro­man, ali i ale­go­rij­ska vi­zi­ja jed­nog pod­ne­be­snog pro­sto­ra ve­za­nog i ute­me­lje­nog na ne­go­sto­lju­bi­vom ka­me­nu – ka­že Kralj.
Po­e­zi­ja Mi­le­te Bu­la­to­vi­ća ob­je­di­nje­na pod na­zi­vom „Tra­že­nje pu­ta“, ka­ko ka­že knji­žev­nik i kri­ti­čar Đor­đe Bru­jić, „sva je od za­pi­ta­no­sti, re­flek­siv­no­sti i eg­zi­sten­ci­jal­nih di­le­ma pred ko­ji­ma se čo­vjek na­la­zi u ovom ži­vo­tu i ovom vre­me­nu”.
- Ho­lo­gram pje­snič­kih sli­ka ko­je se pro­sti­ru u ši­ro­kom mi­sa­o­nom ra­spo­nu od mo­ral­no­sti, pa sa­mim tim i re­li­gi­je, svo­je ko­nač­no otje­lo­tvo­re­nje pro­na­la­zi u smi­slu ri­je­či i pje­smi ko­ja će po­sta­ti mje­ra i sop­stve­ne du­še i svi­je­ta ko­ji nas okru­žu­je. Upr­kos to­me što bi se na mo­men­te mo­glo po­mi­sli­ti da pje­snik pre­po­zna­je svi­je­tle pro­sto­re is­pred i iz­van se­be, on se, ipak, ra­đe usmje­ra­va ka in­tro­ver­no­sti, ka se­bi unu­tr­ša­njem, se­bi ko­ji se, bez iz­bje­ga ka spo­lja­šno­sti, u egi­sten­ci­ja­li­stič­kom smi­slu ostva­ru­je u mje­ri sop­stve­nog du­ha, a sve ka­ko ne bi po­stao ili ostao stra­nac pred so­bom sa­mim - ka­že Bru­jić.Ž.J.


Čo­vjek pi­še za­to što mora

Pu­bli­ci su se obra­ti­li i Ra­do­vić i Bu­la­to­vić. Ra­do­vić se osvr­nuo i na hi­pe­r­pro­duk­ci­ju na­gra­đe­nih pi­sa­ca, ali, ko­ji se ni­je­su na­met­nu­li svo­jim dje­lom, ne­go ne­kim dru­gim ar­ši­ni­ma, pri­tom, ne uvi­đa­ju­ći da ono či­me se pred­sta­vlja­ju ne­ma li­te­rar­nu vri­je­dost.
- I ta­kvi su, ma sa ko­li­ko se na­gra­da oki­ti­li osu­đe­ni na za­ži­vot­no knji­žev­no ne­po­sto­ja­nje, od­no­sno da im či­ta­o­ci još za ži­vo­ta ja­sno po­ka­žu da su za­jed­no sa svo­jom pi­sa­ni­jom ve­li­ko ni­šta, a nji­ho­va je ne­sre­ća što to ne zna­ju, jer bo­lu­ju od kom­plek­sa ma­lih lju­di, zbog če­ga ni­šta i ne umi­ju osim da se ba­ve so­bom i svo­jom uobra­zi­ljom, to je­ste ni­kim i ni­čim – re­kao je Ra­do­vić. Bu­la­to­vić se osvr­nuo na po­ku­ša­je da nam se na­met­ne ne­ka dru­ga kul­tur­na i umjet­nič­ka tra­di­ci­ja, a sve pod ve­lom osa­vrem­nja­va­nja i pra­će­nja sa­vre­me­nih to­ko­va.
- U ovom vre­me­nu pi­sa­nje za­mje­nju­je ži­vu ri­ječ. Pi­še se kad čo­vjek mo­ra, i on­da od­mo­ta­va svo­je ple­ti­vo, ka­ko bi raz­go­va­rao sam sa so­bom, ali i sa ci­je­lim svi­je­tom – do­da­je Bu­la­to­vić.


Usko­ro dru­gi kon­kurs

Pri­sut­ni­ma su se obra­ti­li i čel­ni lju­di UKCG I KZ SNV, No­vi­ca Đu­rić i dr Mom­či­lo Vuk­sa­no­vić. Pri­li­ku su is­ko­ri­sti­li da na­ja­ve i da će usko­ro bi­ti ras­pi­san dru­gi ova­kav kon­kurs. Vuk­sa­no­vić je pri­sut­ne pod­sje­tio na na­gra­de ko­je je KZ SNV do­bi­la na pre­sti­žnim re­gi­o­nal­nim saj­mo­vi­ma knji­ga, a kao po­seb­no zna­čaj­nu is­ta­kao ovu sa­rad­nju sa UKCG ko­ji su naj­sta­ri­je umjet­nič­ko udru­že­nje u nas, kao i či­nje­ni­cu da nji­ho­vi čla­no­vi ob­ja­vlju­ju u okvi­ru KZ. „To je naš do­pri­nos da se sa­ču­va srp­ska tra­di­ci­ja i kul­tu­ra i srp­ska je­zič­ka po­seb­nost na pro­sto­ru Cr­ne Go­re“, do­da­je Vuk­sa­no­vić, pod­sje­ća­ju­ći da su nji­ho­va iz­da­nja štam­pa­na na srp­skoj ći­ri­li­ci. I Đu­rić se osvr­nuo na kon­kurs kao po­zi­ti­van re­zlu­tat spo­ra­zu­ma o sa­rad­nji iz­me­đu UKCG i KZ SNV, a ko­ja je iz­nje­dri­la ove tri knji­ge. „Na taj na­čin da­je­mo šan­su no­vim ru­ko­pi­si­ma, a bez mo­guć­no­sti da ru­ko­pis ide ne­kim dru­gim to­ko­vi­ma umje­sto oni­ma ko­ji­ma tre­ba ići”, ka­že Đu­rić.